субота, 21. јануар 2017.

Први пиротски смучари

Први пиротски смучари: Света Голубовић, Чеда Павлија, Бошко Лула, Крста Делиманац и Сава Паспаљан. О њиховим скијашким авантурама писао је Бранимир Илић у Пиротском зборнику објављеном 1979. године:


Фотографија корисника Приче старог Пирота
Први пиротски смучари

Прве смучке у Пироту од јасеновог балвана направио је 1933. године Крста Живковић Делиманац који каже: „Први пут смо видели скијање у биоскопским журналима, а како изгледају смучке у каталогу Стремецког – Златара, тада нам је пало на памет да набавимо јасенов балван и направимо смучке. Везове за смучке смо поручили из Словеније. Смучке смо направили примитивно у столарској радионици, а најтеже је било направити врх – савити их. Прве смучке смо имали: Сава Костић Паспаљан, Јован Петровић Чарла, Света Голубовић и ја. Са тим скијама смо направили и први смук кроз „Длгошијину њиву“.
Па казивању Саве Костића Паспаљана, у времену од 1933. до 1940. године било је 30-40 Пироћанаца који су се бавили смучањем. То су били младићи од 18 до 20 година углавном занатлије, ђаци и студенти. У периоду од 1935. до 1940. године поред житеља Пирота било је смучара ентузијаста и у околним селима. Може се слободно рећи да их је највише било у селу Градашници. Два су разлога за појаву смучања: конфигурација земљишта и близина добрих терена, и то што су смучари из Пирота, који су најчешће скијали на Црном Врху, „на Уши“ и „Лепом Перу“ често свраћали у Градашницу, било у одласку, било у повратку са скијања. Међу Градашњичанима који су се у то време скијали вредно је поменути Милорада Живковића и његовог брата Александра.
Сећајући се тих пионирских дана смучања М. Живковић каже: „Треба рећи да је у то време било отпора скијању, што је долазило од конзервативних схватања, те се пиротски скијаши морали да се боре, како за набавку опреме која је у то време била доста скупа, тако и против застарелих схватања. Нису били ретки случајеви да су занатлије у Тијабари, дошавши недељом рано да почисте радње, звиждали и лупали у канте онима који су одлазили на смучање. Због тога су неки смучари из града одлазили суботом увече у Градашницу, тамо ноћивали и у недељу ујутру одлазили на Црни Врх. На Црном Врху се често ноћивало у појати деда Јована, који нас је веома лепо дочекивао. У зиму 1939 – 1940. године дуго нисмо ишли на Црни Врх, па када смо дошли 18. фебруара 1940. године деда Јован нас је прекорио: Куде сте бре деца? – Сваћи час излазим „на Уши“ па гледам, гледам, изгледа си очи...

Нема коментара:

Постави коментар