субота, 13. фебруар 2016.

Паметан прогледа до годину...


Кола Јегурида чучи са балончетом, Зарезоја 1942.
Убаво мерише, убаво! - диса високо нос Кола Јагурида и души жешку пару која удара нанагоре у плафон, па се ко јесења магла истијо врча и пада на капак од шерпу у коју се крчка подварак с пушено месо.
- Охо-хо! облизује си прсти и затвара рерну. И прасенцето се зарешило. Там’н додек запакујеш Љубице све това, и можемо да поодимо. Е, дојде Зарезоја, те и ми мужје да д’немо с душу!
- Ама, Коле, ешто и ми женете не појдемо с вас. Оно, Свети Тривун неје само мушка слава и радос.
- Мани се, бре, Љубице! Па да ни се јутре смеју сви другаре! Да је Свети Тривун тел да и ви славите овија д’н, жене би имале браду, мустачи, оне би водиле дом и дућање, имало би си и кавене за жене... Што не иде, не иде!
Ви си имате патеричће, рукавичће, у које се па ми мушћи не мешамо. Да ти усуле речем још нешто. Нач’с сам сањувал Светог Тривуна. Питује ме:
- Спремисте ли се за Зарезоју с другаре?
Не рече:
- Поведи си и жену!
- Знаје се на кога је кошуљата до куде д’лга, Љубице! - диса поучно п’рс газда Кола и искача на врата да на чирака дотури још нешто од мезетлуци, које че овија, натоварен ко Тутњиното магаре, да одсеца ч’к у Жуково, у лозје на Косту Ћату, куде че се д’н’с сабирају.
- А, па нече да може б’ш тека! - преклапа си Љубица у памет. Д’н’с Зарезоја, одјутре меанџиска слава, њекња трговачка слава, позајутре еснавска слава, онија д’н на комшију именд’н...
Ако свијеш крајиштата на годинуту, мужје си пресве нешто славе.
Ђачка прослава св. Трифуна 1938.
- Е па, свети Тривуне, колко си његов, толко си и мој. И ја си имам лозје. Миразовину од башту! Ти зарезуј Коте у чуждо, ја че па у моје. Па, че видимо чије че боље роди!
Попротеглил се зарезојсћи д’н ко јалова лисица низ Сарл’к. Чур из оџак се дигал направо у небеса, а сл’нце ретко и на цивун пушта жешко наземи и почушкује у грбину Милицу Савћину која је квекнула у јед’н заперак и зарезује од три ђиже по три лозинће за берићет и напредицу.
- Сипну ли винце? - ока Љубица од праг на колибу.
- Све по ред! - одврча Милица. А ви, постависте ли совру?
Уз жешко ћумбе из које излате искре од старе, суве лозинће и растурају се негде нанагоре како звезде на студену ноч, седу њи пет сите и насмејане.
- Помагај свети Тривуне, наздравља Јевда, на Косту Ћату жена. На нас како очеш, а на наши мужје како можеш, те да си живи, здрави и ак’лни дојду дома.
Вечер се одавна надвила над чаршију и оросила сас иње чандија. Загрејан и расцрвен, газда Кота оди по празну кућу и ока:
- Љубице, ешто је шпоретат ладан? Ма, куде ли се дела жена ми? Неје у авлију, нема ђу по кућу... Све и да је по комшисће куће заредила, до са је морала и у нашуту да насрне!
- Виде ли ђу ти негде, свети Тривуне? - обрча се Кола к’мто иконостасат.
Љубица, жена Колина седи лево, 1926.
А свети Тивун гледа благо и меко и ћути. И док отрезнен и усверен Кола мисли на коју страну да се обрне, на врата насрну прво крошња, па рука, па још једна рука, а по тов, забулене у в’лњени шалови, Љубица, Јона, Марија, Коцка и Јевда.
- Срећан ти празник, газда Коле! - окнуше свете углас.
- Нек ти је арлија Зарезоја и овогодишња берба!
- Ти зареза, а и ми зарезамо. Чија че је плакарија по п’лна најесен, свети Тривун че сведочи! - додава жена му Љубица.
Ударил Кола у једноглед, па не верује у това што му је пред очи. Да је покојни Расим Циганин станул преди њега и замолил га да га па крсти, помалко би се усверил.
- Не сећирај се газда Коле - тапше га по раме Јевда. Ми си убаво и пол’к дојдомо. Несмо се млого претеретиле, ако ти је това на бригу. И на нас чирак однесе крошњете у лозје, а ми си ђи празне снесомо.
- Е, дојде време да и ми прогледамо. Оно, мачетија прогледају за две недеље, паметан може и до годину, а само будала никад. А, д’н’с, нема више будале газда Коле. Нема! Беше му!

Мирјана Јонић Игић
"Мале градске приче"

Нема коментара:

Постави коментар